Po­ča­sni blaj­bur­ški vod, udru­že­nje sa sje­di­štem u Kla­gen­fur­tu, po­zva­lo je na ko­me­mo­ra­ci­ju kod Blaj­bur­ga, skup pod po­kro­vi­telj­stvom Hr­vat­skog sa­bo­ra i Hr­vat­skog na­rod­nog sa­bo­ra BiH, ko­ji je za­ka­zan za 12. maj. Austrij­ski me­di­ji, po­li­tič­ke lič­no­sti i stru­kov­na udru­že­nja isto­ri­ča­ra već go­di­na­ma ove sku­po­ve na­zi­va­ju „ho­do­ča­šćem za fa­ši­ste” i „ka­mu­fla­žom za usta­šku glo­ri­fi­ka­ci­ju”. Ove go­di­ne, kri­ti­ča­ri oku­plja­nja na blaj­bur­škom po­lju pr­vi put udru­že­no istu­pa­ju u jav­no­sti i tra­že nji­ho­vu za­bra­nu, za da­nas je u Be­ču za­ka­za­na kon­fe­ren­ci­ja za no­vi­na­re o to­me.
Blaj­burg je gra­dić u austrij­skoj Ko­ru­škoj, če­ti­ri ki­lo­me­ta­ra od gra­ni­ce sa Slo­ve­ni­jom, sa ne­kih 4.000 sta­nov­ni­ka. To tre­ba spo­me­nu­ti od­mah na po­čet­ku, jer se na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je krat­ka od­red­ni­ca „Blaj­burg” upo­tre­blja­va kao isto­rij­ski, le­gal­ni, po­li­tič­ki, vred­no­sni i sim­bo­lič­ki ter­min. U ši­rem kon­tek­stu sva­ka­ko ni­je bit­no, ali je­ste za onih če­ti­ri hi­lja­de du­ša ko­je da­nas u tom gra­du ži­ve i ra­de – kad se Blaj­burg spo­me­ne kao mje­sto zlo­či­na, ka­zne, osve­te ili po­vam­pi­re­nog fa­ši­zma, da se zna da to ne­ma ve­ze s nji­ma.
Blaj­burg kao isto­rij­ski do­ga­đaj i Blaj­burg kao mo­der­na po­li­tič­ka od­red­ni­ca ni­je­su isto što je opet va­žno is­tak­nu­ti, jer ta raz­li­ka ob­ja­šnja­va za­što je dr­ža­va Austri­ja go­di­na­ma bez po­go­vo­ra pod­no­si­la blaj­bur­ške ko­me­mo­ra­ci­je, ko­je su od stva­ra­nja sa­mo­stal­ne Hr­vat­ske 1992. prak­tič­no eks­plo­di­ra­le u ka­tar­zič­ne usta­ške i na­ci­stič­ke sku­po­ve. Ka­ko se ko­me­mo­ra­ci­je uvi­jek odr­ža­va­ju sre­di­nom ma­ja, ove go­di­ne u su­bo­tu, 12. ma­ja, u lo­kal­nom po­li­cij­skom žar­go­nu se taj skup već ne­ko vri­je­me na­zi­va „Kro­a­tischer mut­ter­tag” (Hr­vat­ski maj­čin dan). Ri­ječ je o ci­nič­noj alu­zi­ji na austrij­ski mu­ter­tag, tra­di­ci­o­nal­ni na­rod­ni pra­znik maj­ki ko­ji se sla­vi sva­ke dru­ge ne­dje­lje u ma­ju, ovog pu­ta 13. ma­ja.
Šta se tač­no od­vi­ja­lo na te­re­nu u austrij­skoj Ko­ru­škoj (Ko­rin­ti­ji) dok su ta­mo bo­ra­vi­le voj­ne je­di­ni­ce Ti­to­vog ko­mu­ni­stič­kog re­ži­ma iz­me­đu 8. i 21. ma­ja 1945, ni­je do kra­ja utvr­đe­no. U kom­pi­la­ci­jom iz austrij­skih isto­rij­skih iz­vo­ra, glav­nim di­je­lom iz knji­ge Ar­nol­da Zu­pa­na „Hi­tler–Be­neš–Ti­to”, iz­da­nje Austrij­ske aka­de­mi­je na­u­ka, na­vo­di se da je 2. 4. 1945 Ju­go­sla­vi­ja in­for­mi­sa­la So­vje­te, Ame­ri­kan­ce i Bri­tan­ce o na­mje­ri da uče­stvu­je u po­dje­li Austri­je. U Kla­gen­furt ula­zi 8. Bri­tan­ska ar­mi­ja, vo­di je feld­mar­šal Ha­rold Alek­san­der, a u pod­ne 4. Ju­go­slo­ven­ska ar­mi­ja pod za­po­vjed­ni­štvom ma­jo­ra Ego­na Re­mec-Bo­ru­ta. Sva­ko se ras­po­re­đu­je u svom di­je­lu Kla­gen­fu­r­ta i (austrij­ske) ju­go­i­stoč­ne Ko­ru­ške. Bri­tan­ci pla­ni­ra­ju da se jed­nog da­na vra­te ku­ći; ju­go­slo­ven­ske sna­ge sma­tra­ju da su do­šle ku­ći.
Voj­no i po­li­tič­ki, to je ju­go­slo­ven­ski akt, ali je iz do­ku­me­na­ta ja­sno da ga idej­no pri­pre­ma­ju i vo­de Slo­ven­ci – Cvi­ter, Kar­delj, Ki­drič, ali i sam Ti­to ko­ji je imao am­bi­ci­o­zne te­ri­to­ri­jal­ne pla­no­ve.
Od 21. 5. 1945: Ju­go­slo­ven­ske sna­ge se po­vla­če iz Austri­je. U unu­tar­bri­tan­skoj voj­noj pre­pi­sci se ka­že da je Ti­to­vim sna­ga­ma pre­da­to 26.339 oso­ba, a usko­ro će i 6.000 ci­vi­la iz Vik­trin­ga. Na­ci­o­nal­nost ni­je ja­sna – jed­nom se go­vo­ri o „Hr­va­ti­ma”, dru­gi put o „Ju­go­slo­ve­ni­ma”. Po Zu­pa­nu, Bri­tan­ci ni­je­su ni­kad pre­da­li tih 6.000 ci­vi­la, za­to što su do­bi­li in­for­ma­ci­je o ma­sa­kru Ti­to­vih je­di­ni­ca nad pre­u­ze­tim rat­nim za­ro­blje­ni­ci­ma...
To bi bio isto­rij­ski Blaj­burg, iz ugla austrij­ske isto­ri­o­gra­fi­je: Par­ti­za­ni su još u for­si­ra­nju Ko­ru­ške za­ro­bi­li 25.000 Hr­va­ta (Alek­san­der od 17. 5), a on­da su pri­li­kom po­vla­če­nja od Bri­ta­na­ca do­bi­li još 26.339, vje­ro­vat­no Hr­va­ta. Kad se te dvi­je su­me zbro­je, a ot­pri­li­ke to ra­di Zu­pan, pro­iz­la­zi da su par­ti­zan­ske sna­ge du­bo­ko u ju­nu 1945. na po­lji­ma oko Blaj­bur­ga u na­stav­ci­ma ubi­le 50.000-51.000 rat­nih za­ro­blje­ni­ka (usta­ša, do­mo­bra­na) i osta­vi­li ih u ma­sov­nim grob­ni­ca­ma (Zu­pan, s. 1353).
Tu se ne­gdje, s 50.000 po­bi­je­nih na li­cu mje­sta, za­vr­ša­va isto­rij­ski Blaj­burg i isto­vre­me­no po­či­nje ka­ri­je­ra Blaj­bur­ga kao „sim­bo­la ne­u­ga­slog hr­vat­skog ro­do­lju­blja”.
Tek sa ra­đa­njem sa­mo­stal­ne hr­vat­ske dr­ža­ve 1992, u pu­nom za­ma­hu od kra­ja ra­ta 1995, „Blaj­burg” do­bi­ja sna­gu pra­vog, dr­žav­no le­gi­ti­mi­sa­nog po­kre­ta za isto­rij­ski re­vi­zi­o­ni­zam. Hr­vat­ski sa­bor ta­da pre­u­zi­ma po­kro­vi­telj­stvo nad ko­me­mo­ra­ci­ja­ma, pre­mi­je­ri Ivi­ca Ra­čan (SDP) i Ivo Sa­na­der (HDZ) lič­no po­sje­ću­ju Blaj­burg i kla­nja­ju se žr­tva­ma; pred­sjed­ni­ci Fra­njo Tuđ­man i Sti­pe Me­sić ša­lju vi­jen­ce pre­ko pred­stav­ni­ka. Ve­ze su i per­so­nal­ne – od 2007. do 2016. Zla­tan Ha­san­be­go­vić je bio naj­pri­je pred­sjed­nik, pa pot­pred­sjed­nik uprav­nog od­bo­ra Po­ča­snog blaj­bur­škog vo­da. Pro­šle go­di­ne je hr­vat­sku par­la­men­tar­nu de­le­ga­ci­ju na ko­me­mo­ra­ci­ji u Blaj­bur­gu uz­dig­nu­te gla­ve pred­vo­dio pred­sjed­nik Sa­bo­ra Gor­dan Jan­dro­ko­vić.(RTS)


Blaj­burg, mit ko­ji ra­ste

Blaj­burg je to­pos za isto­ri­ča­re, do­brim di­je­lom ne­is­tra­žen. On je i to­pos za po­tom­ke ubi­je­nih, prem­da ni­je ja­sno za­što se 73 go­di­ne po­sli­je ma­sov­nih eg­ze­ku­ci­ja po­ro­dič­na ža­lost sti­li­zu­je u pre­na­gla­še­no dr­žav­ni ce­re­mo­ni­jal pro­ša­ran (neo)usta­škom iko­no­gra­fi­jom.
I do sa­da su se pred­stav­ni­ci po­li­tič­kog ži­vo­ta Austri­je ja­vlja­li pro­test­nim iz­ja­va­ma zbog ja­snog ide­o­lo­škog pred­zna­ka Blaj­bur­ga, ali sva­ko za se­be, sa­op­šte­nji­ma ko­ja osta­ju na ru­bu jav­nog dis­kur­sa. Ono što austrij­ski me­di­ji na­zi­va­ju „Blaj­bur­škim mi­tom” je gro­tesk­na me­ša­vi­na sta­rog zlo­či­na sa osve­tom, ka­znom i gu­bit­kom po­li­tič­ke kon­tro­le. To je mit ko­ji oži­vlja­va strah kao pro­stor­nu ka­te­go­ri­ju, isto­rij­sku noć­nu mo­ru bal­kan­skih na­ro­da da će se od­jed­nom na­ći na mje­stu gdje se ubi­ja ma­sov­no i u ti­ši­ni, bez su­da, pro­ce­sa i sve­do­ka. Kad je Jan­dro­ko­vić pri­je ne­ko­li­ko da­na oti­šao iz Be­o­gra­da, nje­go­va re­ak­ci­ja se, i iskre­na i od­glu­mlje­na, hra­ni­la iz tog re­flek­sa.
Re­ci­mo ova­ko: na na­go­vje­štaj si­gur­no­sno ne­pro­zir­ne, na mo­men­te far­sič­ne si­tu­a­ci­je, Jan­dro­ko­vić je imao gdje da se sklo­ni. Oti­šao je ku­ći u Za­greb.
Sa­mo dan na­kon to­ga usred Sa­bo­ra je u ne­u­po­re­di­vo dra­ma­tič­ni­joj si­tu­a­ci­ji iz­vri­je­đan Mi­lo­rad Pu­po­vac, ali je nje­gov strah ostao bez utje­he.
Jer gdje da se sklo­ni Pu­po­vac? Gdje je nje­go­va ku­ća?